Naša priča
Ko god je imao deku na selu, zna šta znači pravo domaće sušeno meso.
E pa naš deka je sušio sve od svinje. I pršutu i kobasice i slaninicu iiiii mami jednog dana svinjetine bude preko glave i izazove deku da napravi pršutu od ćurećeg belog mesa (čitala je negde da je ono zdravije). Od tog dana, pa do dana današnjeg, ćureća pršuta je nešto što prvo nestaje sa tanjira i nešto što je postalo zaštitni znak naše porodice.
Kako je sve počelo?
Sada već daleke 2015. godine nam je baka preminula. A deka, koji nije mogao da živi bez nje (ali bukvalno, samo ćemo vam reći da nije znao gde stoje šerpe) se pozdravljao sa nama, jer ide i on, nema razloga da živi bez bake. Zima na selu je i generalno teška, a i dosadna. Čovek nema šta da radi, osim da loži drva i gleda Slagalicu. Tada smo mi unuci, došli na ideju da deku razmrdamo i da mu damo neki novi smisao.
Predložili smo deki da pokrenemo biznis! Malo nas je čudno gledao, jer mu nije bilo jasno ko će da kupi svu tu pršutu, ali nas unuke nikada nije odbio. Nakon šest dana, mi smo prodali celu tadašnju količinu, a to je bilo 50kg pršute. Tačnije, pršutica se tada razgrabila, ljudi su nas zvali za još i tada smo shvatili da je naša pršutica zaista nešto posebno i da nismo samo mi zaljubljeni u nju, već se zaljubi svako ko je proba.
Nažalost, deka je ipak otišao kod bake dve godine kasnije, ali nas je u međuvremenu naučio svemu u proizvodnji. A vala i još po nešto o životu, poštenju i mirnom snu.
A danas?
Danas, njegov recept čuvamo od zaborava i delimo ga sa svim dragim ljudima. Pršuticu i dalje pravimo porodično. Tu su se uključili mama i tata, jer bez iskustva se ne može, snagu dajemo brat i ja, a vala i naše žene, dok naša deca za sad samo klopaju i tako predstavljaju najbolje promotere Ćureće pršutice porodice Bunčić.
